Programirani ste da ne uspete! Vreme je da se probudite!



“Vreme je da se probudite!” - Vaše buduće Ja

Sve što verujete je stavljeno u vaš mozak a da niste toga ni svesni. Vaša percepcija realnosti je oblikovana od strane ljudi oko vas kada ste bili deca. Nebitno da li ste stari 22, 31, 46, 67 ili 82 godine, velike su šanse da živite po obrascima života koji nisu vaši. Ako se pitate kako je to moguće, dozvolite mi da vam sve objasnim u ovom postu.

Pre nekoliko godina sam prvi put čuo ideju da smo programirani od rođenja. Bukvalno istog momenta kao da mi je mrak pao na oči jer su konačno mnoge stvari počele da dobijaju smisao. Konačno sam počeo da razumem nešto što me je mučilo godinama. Kao da mi se celo detinjstvo “otključalo” i slike se počele da obuzimaju moj um. I moram priznati, bilo je jako frustrirajuće saznati istinu da se tako izrazim. Ne samo zbog sebe i svog života, već i zbog života drugih ljudi na ovom svetu koji nisu svesni zašto misle određene misli, izgovaraju određene reči i demonstriraju određena ponašanja koja ih sabotiraju.

Prethodnih nekoliko godina sam se pitao zašto razmišljam na način na koji razmišljam. Zašto ne radim ono što znam da treba da bih promenio svoj život? Pročitao sam ogroman broj knjiga za lični razvoj, pregledao hiljade videa o inspiraciji i motivaciji, ponavljao sve moguće afirmacije i nakon svega toga sam se osećao zaglavljen tu gde sam, osećajući se bespomoćno i uplašeno da išta uradim. Milion puta sam se zapitao zašto je teško promeniti ponašanja koja me sabotiraju? Pretpostavljam da ste se i vi isto zapitali ko zna koliko puta.


Programirani ste od malih nogu


Ono što nisam znao pre nekoliko godina je da je naša podsvest daleko moćnija nego naša svest i da smo programirani da mislimo i ponašamo se na određen način od malih nogu. Uzeću kompjuter kao primer da vam objasnim na šta aludiram. Kada kupite novi kompjuter, potrebni su vam programi da bi mogli išta praktično da radite na njemu. Ako nemate programe kakvu korist imate od svog računara? Hajde da ovu analogiju prebacimo na vas.

Kada ste rođeni, vaš operativni sistem ili vaš um je potpuno prazan. Nema ništa u njemu. Ne postoji znak svesti. Baš kao u novom računaru, ni u vašem umu ne postoje instalirani programi. Naučnici su otkrili da prvih pet do sedam godina našeg života mi “skidamo” programe u vidu misli, reči i ponašanja, posmatrajući druge ljude oko nas, pre svih naše roditelje, braću i sestre, komšije i druge. Mi sa neke strane usvajamo njihova ponašanja i na taj način postajemo funkcionalni deo naše porodice i društva u kome živimo.

Ako bih vas sad pitao čega se sećate kada ste imali dva meseca, jednu ili tri godine, gotovo svako od vas ne bi mogao ničega da se seti jer niste bili svesni ičega. Vaš mozak je bio u fazi koju načnici zovu hipnagoški trans. Hipnagoški trans je nivo aktivnosti moždanih talasa gde vaš um skladišti sve podatke koje svet oko vas nudi. Drugim rečima, to je faza hipnoze koja je karakteristična za teta moždane talase i u suštini vaš mozak je "skidao" informacije iz okruženja i te informacije su kao programi išli direktno u vašu podsvest.

Teta faza je takođe poznata i kao faza mašte. Na primer, majka kaže detetu “daj mi tu metlu” a dete odgovara “ovo nije metla, ovo je konj”. Vidite, za dete u toj fazi mašte, metla je ustvari konj. Svako dete je u fazi mašte do svoje pete, šeste ili sedme godine (ovo varira od deteta do deteta). Kad je beba rođena, ona nema logiku ili proces na koji nešto rezonuje. Bebe nemaju strah ili sumnju. Svi strahovi su naučeni kroz opažanje i sklađenje podataka koje prikupe u prvim godinama svojih života.

Dokle god dete ne postane svesno spoljašnjeg sveta, ono razvija biblioteku informacija koje je nakupilo tokom prvih pet, šest ili sedam godina svog života. U tom periodu, dete nauči da su neke informacije pozitivne, a neke negativne. Svaki deo neke informacije je asocijacija na nešto što su iskusili i sve te asocijacije postaju životne skripte kasnije u njihovom životu. Dok dete ne razvije svest, ono ne zna šta je dobro a šta loše. Dete indetifikuje iskustva iz okruženja iz kojih proizilaze asocijacije, a iz njih se stvaraju emocije.

S obzirom da prvih nekoliko godina vašeg života desna strana mozga nije aktivna a leva strana koju uključuje kritičko razmišljanje još uvek nije funkcionalna, vi ste maksimalno otvoreni za bilo koju sugestiju. A rekli smo da ste u ovom periodu u fazi hipnoze, što znači da su vrata između vaše svesti i podsvesti širom otvorena. Veoma lako ste usvojili uverenja koja vas kasnije mogu sabotirati i limitirati vaš uspeh u životu.

Većina nas je usvojila negativna i limitrana uverenja od strane naših roditelja, učitelja i ostalih ljudi iz našeg okruženja. U slučaju da se pitate da li ste išta pozitivno usvojili tokom ovog perioda života, znajte da jeste, ali je veoma mali broj dece koji su odgajani od strane roditelja koji imaju ovo znanje. Nemam tačan podatak, ali verujem da otprilike 97% dece odrastu sa negativnim i limitiranim uverenjima koja ih kasnije sabotiraju u životu.

Dok ne postanete svesni i ne razvijete kritički um, vaš mozak skida sve podatke koje su vam "ponuđeni". Da li verujete da na svetu nema dovoljno novca i da samo oni “srećni” mogu imati milione? Da li verujete da ne možete nešto uraditi? Da prava ljubav ne postoji? Velike su šanse da su ova uverenja instalirana u vašu podsvest jer vaš um nije bio u mogućnosti da analizira ove informacije i odluči da li da ih privati ili ne.

Razlog zašto um nije mogao da odluči sta valja prihvatiti a šta ne je taj da ste bili u hipnogoškom transu i nažalost niste imali izbora. Iako ovo zvuči kao totalno sranje, verujte mi da je to istina. Sve što smo čuli, videli, osetili u ovom periodu, bez obzira da li je to bilo dobro ili loše, mi smo prihvatili oberučke jer nismo još uvek znali da razmišljamo kritički. Zbog ove faze hipnoze u kojoj ste skinuli 95% vaših uverenja, iako ste sad imate 45 godina, vi i dalje živite život po uverenjima koja ste usvojili kada ste bili 3, 4 ili 7 godina stari.


Bebe veruju u svoj autonomni nervni sistem


Kada ste beba, vi verujete u autonomni nervni sistem. Vi duboko verujete u taj nervni sistem da znate da je ljubav esencijalna za preživljavanje. Na neki način i jeste. Kao mala beba, neko mora da vodi računa o vama da biste imali hranu, vodu, odeću, krov nad glavom jer ne možete ove stvari uraditi sami. Od dana kada ste rođeni, ljubav koja je usađena u vaš DNA je neophodna da preživite.

Kada ste mali, iz perspektive vašeg emocionalnog razvitka, vi ste sa neke strane egocentrični. Vi verujete da se ljudi u vašem okruženju ponašaju na način na koji se ponašaju zbog vas. Kada su srećni, vi povežete to sa sobom jer je to usađeno u vaš nervni sistem, i mislite da su oni srećni jer ste vi ispričali neku šalu (na primer) ili zato što ste nacrtali nešto lepo. Opažanje koje uvidite na licima ljudi oko vas vi povežete sa svojim ponašanjem.

Takođe, kada su ljudi u vašem okruženju nervozni ili nesrećni, vi i to povežete sa sobom. Pre sedme godine, svako ljudsko biće prihvata uverenja na osnovu okruženja u kojima rastu. Uzmimo za primer da svakoga dana kada vaš otac dođe sa posla, prvo što uradi, on vas zagrli, poljubi i počne da se igra sa vama. To vas čini srećnim, vi se smejete, uživate i to vas uvek raduje. I svaki dan vi iščekujete kad će vaš otac doći kući da se igra sa vama.

Onda jednog dana, kada se pojavi kući i jednostavno ne uradi ono što ste navikli da radi a pritom uvidite da je možda nervozan i pošalje vas u sobu, vi ne znate šta se dešava. Onda možda čujete da se mama i tata raspravljaju u kuhinji. Možda su i podigli glas jedno na drugo i zato što ne znate šta se dešava, vi imate čudan osećaj u vašem nervnom sistemu i vaš mozak u tom trenutku pokušava da nađe objašnjenje za taj scenario i zbog toga što je to nešto što niste do sad iskusili. Osećaj koji imate je jako neugodan.

A vi ne možete pogledati u svet vaših roditelja i shvatiti da se vaš otac ponaša tako u tom trenutku jer je upravo dobio otkaz na poslu i sada ne zna kako će kupiti hranu sutra za svoju porodicu i voditi računa o njoj. To ponašanje koje roditelji u tom momentu ispoljavaju proizilazi iz duboke ljubavi i pažnje koje oni osećaju prema vama, svojoj deci. Ali vi to ne možete videti jer ste egocentrični. Sve što znate je da se osećate nelagodno. I jedini način na koji vaš mozak napraviti neku logiku od svega toga je da poveruje da rasprava vaših roditelja ima veze sa vama i da nešto nije u redu zbog vas.

Kada smo mali, mi pokušavamo da razumemo značenje svega što se dešava u našim životima. Otac ili majka se proderu na nas i mi u tom trenutku možda ne razumemo značenje koje oni pokušavaju da instaliraju u nama. Možda oni samo pokušavaju da nas “nauče” da budemo više disciplinovani, ali u našem mozgu mi pomislimo da se oni deru na nas jer im smetamo, ne vole nas i žele da se sklonimo od njih jer im ne značimo ništa.

Kao deca, mi ne razumemo mozak naših roditelja. Još uvek smo nesvesni ali zato kreiramo sva ova značenja koja ostaju sa nama čak i kad porastemo i krenemo da živimo život odraslih ljudi, da se tako izrazim. Neka od ovih značenja koja svako od nas nosi sa sobom su: da nemamo što je potrebno da uspemo, da ne postoji dovoljno hrane u svetu, da nema dovoljno novca, da ne možeš uspeti u životu ukoliko nemaš veze i konekcije u politici i tako dalje. Sva ova značenja nas sabotiraju u životu.


Roditelji ne razumeju da podsvest nema smisao za humor


Od sedme pa do otprilike dvanaeste godine, deca počinju da razvijaju logiku i razum i dete je u mogućnosti da donosi odluke i razvija snagu volje. S obzirom da leva strana mozga koja je zadužena za logiku i kritičko razmišljanje, se razvija sporije od desne, veoma je važno da roditelji razumeju da podsvest ne zna za humor i da sve prihvata bukvalno. Zašto ovo kažem?

Ponekad, roditelji prave šale ili (još gore) koriste sarkazam sa svojom decom neznajući da šta god da kažu ili urade može biti veoma stvarno njihovoj deci. Roditelji mogu reći nešto kao “Šta to radiš, jesi li glup?” ili “Beži od mene, zar ne vidiš da sam umorna?” i ove izjave se bukvalno prihvataju kao istinite u detetovom umu.

Uzmimo analogiju koju Dr. Bruce Lipton koristi koja kaže da roditelji vole da se ponašaju kao sportski treneri. Drugim rečima, kada se trener dere na igrača, igrač uglavnom razume da trener samo želi da se igrač potrudi i da svoj maksimum. Dete u tim godinama ima svest o tome šta se dešava i zato razume šta je trener hteo da kaže. Ali kada su deca u fazi hipnoze, oni ne razumeju šta su roditelji hteli reći time što se deru i na taj način misle da time “ohrabruju” svoju decu.

Onda kada deca počnu da se ponašaju na način koji roditelji ne odobravaju ili ne vole, roditelji se onda naljute i ne mogu razumeti zašto se njihova deca ponašaju tako. Možda deca osećaju da ih roditelji odbijaju pa pokušavaju da skrenu pažnju na sebe. Ukoliko se deca osećaju voljeno, verujte da će se oni drugačije ponašati. Problem je u tome što roditelji ponekad (uglavnom češće) ne prihvataju osećanja svoje dece. Čak ih i odbacuju govoreći im “Ne postoji razlog da plačeš!”, “Ne budi devojčica.”, “Isti si ko svoj otac.”, “Ponašaš se kao da si odgajana na ulici” itd.

Odbijanje njihovih osećanja zbunjuje decu jer ih može odvesti na mesto gde neće znati kako da identifikuju svoja osećanja. Šta se u tom slučaju dešava? Deca prestaju da veruju svojim osećanjima. Pritom počinju da veruju da ne treba da ispoljavaju svoja osećanja i da ne treba da se ponašaju onako kako misle da trebaju. Onda neka deca počinju verovati da ih roditejli možda ne vole i zbog reči svojih roditelja, oni počnu verovati da nešto nije u redu sa njima.


Vaša uverenja kreiraju vaša iskustva


Problem je što niste naučeni da bilo šta što iskusite nema nikakvo značenje osim ukoliko sami ne date neko značenje tome. Zbog nerazumevanja toga, vi niste ni svesni da kreirate uverenje koje vam ne služi. Sledeće što se desi je da vi “gledate da nađete” dokaze vaših uverenja u fizičkom svetu. Postoji deo mozga koji se zove retikularni sistem koji se aktivira da “lovi” uverenja koja imate.

Ukoliko verujete da se ljudima ne može verovati, vi ćete tražiti dokaze gde god da ste da bi potvrdili ta uverenja. Isto tako ćete i promašiti (da se tako izrazim) primere koja bi vam rekli da to nije tačno. Ukoliko verujete da nemate dovoljno sati u jednom danu da uradite sve ono što želite, to će i biti vaše iskustvo. Živećete sa intezitetom da nema dovoljno sati, dok recimo osoba koja radi u kancelariji pored i pritom ima pedeset drugih stvari koje treba da uradi će uspevati da organizuje svoje vreme da uradi više od vas i da bude produktivniji od vas i to sve jer veruje da sve mogu završiti za vreme koje im je određeno ili koje su sami odredili. Suština je da vaša uverenja kreiraju vaše iskustvo.

Zbog nečega što sam video kada sam bio mali, odrastao sam sa uverenjem da se ženama ne može verovati. Zbog tog uverenja, imao sam poprilično veliki broj problema u mojim romantičnim vezama. Bio sam nesiguran u sebe, a pritom sam imao i drugo uverenje koje me je sabotiralo, a to je da sam verovao da ne zaslužujem da budem voljen. Zbog svega toga sam uvek bio ubeđen da će me devojka prevariti. Znate šta? To se i desilo u jednoj od mojih veza. Trebalo mi je skoro 25 godina da shvatim da sam uopšte imao ova uverenja i čim sam ih konačno uvideo, mogao sam da uradim nešto da ih promenim.

Vidite, najteži deo programiranja je da se ono desi pre nego što um uđe u fazu svesti i vi niste uopšte svesni da vi skidate sve ove programe koji vam ne odgovaraju kasnije u životu. Vaš život je replika ovih programa. Samo pogledajte svoj život. Stvari koje se pojavljuju u vašem životu su tu jer imate programe koji ih prihvataju. Drugi deo je da sve za šta se trudite, patite, znojite i gde dajete mnogo rada, pitanje je, zašto se mučite da dobijete ono što želite? I odgovor je neizbežan u vidu da vaši podsvesni programi ne podržavaju vaš trud. E sad, pretpostavljam da želite da znate šta možete uraditi povodom toga i ja ću vam na kraju ovog teksta objasniti i dati (za početak) jednu tehniku koja će vam pomoći da počnete da reprogramirate svoju podsvest i instalirate nove programe koji će vam služiti u životu.


Škola je dizajnirana da vas izneveri


Ali pre toga, da se još malo zadržim na programiranju. Kada imate tri, četiri ili pet godina i sedite za stolom a preko puta vas stoji učitelj/ica koji/a vam govori, bar pet puta nedeljno, nekoliko sati dnevno, šta je moguće a šta nije, šta je tačno a šta nije. Takođe vam govore kad možete izaći a kad ne možete, kad možete jesti, kad možete ići u toalet, kad možete da pričate itd. Bukvalno, samo što ste stigli na ovu planetu i pogledajte šta sve doživljavate! Znači nije samo da se svakodnevno programiranje dešava u vašoj kući i okolini, već i u školi!

I ovo se dešava konstantno kroz vaše odrastanje dok ne postanete tinejdžeri. Istovremeno, vaši roditelji potvrđuju da je tačno sve ono što čujete ili naučite u školi. Svi ljudi oko vas, vaši prijatelji, poznanici i porodica koji su prošli kroz isti sistem programiranja, potvrđuju sve ovo što čujete ili naučite.

U današnjem svetu vidimo da su umovi naše dece bukvalno “kidnapovani” da se tako izrazim. Naše školstvo je dizajnirano da vas bukvalno sjebe. Izvinite na izrazu i znam da je veoma težak koncept za razumevanje ali dozvolite mi da vam objasnim šta mislim pod time. Škola vas bukvalno slabi. Ne uči vas ničemu što je zaista važno u životu kao na primer: kako da promenite vaša uverenja, budete više ljubazni, postavite ciljeve, radite efikasnije sa ljudima na poslu ili u okruženju, kako da započnete biznis, kako da meditirate i pronađete put ka unutrašnjoj mudrosti koju svako od nas poseduje, kako da radite sa novcem, kako da razvijate komunikaciju sa ljudima i imate bolje odnose sa partnerom i mnoge druge stvari. Umesto svega ovoga, škola vas uči mnogim besmislenim informacijama od kojih 99% nećete nikada koristiti u svom životu!

Razlog zbog čega ne učite ništa od životno važnih veština koje sam naveo (a ima ih još više) je taj što vlada vaše zemlje odlučuje šta treba učite a šta ne. Slobodno pitajte vaše nastavnike ili ljude koji su učitelji/nastavnici zašto vas uče svim ovim besmislenim informacijama koje vam nikada neće trebati u životu. Pitajte ih na primer, zašto vas ne uče o novcu u školama. Jer vlade žele da budete robovi i radite za platu. Oni vas uče kako da nađete posao ali ne kako da započnete biznis.

Čak i mnogi nastavnici ne veruju u ono što vam predaju. Svemu što vas uče, oni prvi ne primenjuju to u sopstvenom životu. Ako ih pitate da li ćete sve ove gluposti koje učite ikada koristiti, profesori (ukoliko su zaista iskreni) će vam reći “ne”. Onda zašto vas uče svemu tome? Jer su plaćeni da to rade. Oni takođe ne razmišljaju o tome i ne postavljaju pitanja jer su i oni programirani da veruju da to čemu vas uče je “važno”.

Često se zapitam kako roditeljima ne izgleda čudno kada vide da sve što njihova deca uče su isti oni predmeti koji se uče već 100 godina. I ako nemaju dobre ocene oni će izaći iz škole misleći da su idioti ili glupi i da nikada neće uspeti. Mnogi ljudi veruju za sebe da su nesposobni da žive samo zato jer nisu imali dobre ocene u školi. Kako vam bre to uopšte pada na pamet? Ovo je besmisleno! Mnogi od vas koji čitate ovo verovatno imate talente koji mogu pomoći da svet bude bolje mesto ali nećete uraditi ništa jer ste naučili u školi da ne preduzimate rizike i zbog toga ste počeli da igrate “na sigurno”.

U školi vas uče da kompenzujete rizik tako što vam kažu da naučite napamet prave odgovore. Škola vas uči da memorišete činjenice, ali ne kako da ih upotrebite u životu. U školi vas teraju da memorišete idiotske gluposti koje vam nikada neće trebati u životu. I ako to ne uradite, bićete poniženi, dobićete loše ocene i možda će zvati vaše roditelje da im kažu da nešto “nije u redu sa vama”. S obzirom da su i vašim roditeljima mozgovi isprani od istog sistema i oni nažalost ne znaju za bolje, verovatno će se drati na vas govoreći vam da ako nemate dobre ocene u školi, nikada nećete uraditi ništa od svog života. Sa neke strane vas forsiraju da verujete da bez škole vi ste niko i ništa i mnogi roditelji su spremni da vas kažnjavaju kako znaju i umeju samo da biste učili gluposti koje vam nikada neće trebati u životu.

Ako mi ne verujete, samo pogledajte milenijumske generacije. Mi smo jedni od “najedukovanijih” generacija ikada. Mi “imamo” sve odgovore ali smo uplašeni da uradimo bilo šta da ne bismo povredili nečija osećanja, da ne bismo napravili greške koje nas mogu skupo koštati, i onda počnemo da se plašimo da išta pokušamo jer smo programirani da igramo na sigurno. Zbog ovog straha smo zaglavljeni u parametrima “malih” razmišljanja. Uplašeni smo da mislimo izvan kutije da se tako izrazim. Mi (milenijalci) smo realno bili generacija predodređena da bude najuspešnija u istoriji čovečanstva, ali zbog svih ovih usranih programa koje smo pokupili od naših roditelja, ljudi oko nas i školskog sistema kao i od mejnstrim medija, nismo uspeli ništa da uradimo sa potencijalom koji smo imali i još uvek imamo.

Znam da vam delujem ogorčeno ali kako i ne bih bio kada znam da se plašite da napravite grešku jer ste naučili u jebenoj školi da pravljenje greški znači automatski loša ocena i da ste vi “problem” u razredu. Svaki put kada napravite grešku, budete kažnjeni i to ne samo u školi, već i kući. Školski sistem kaže da ako pravite greške da ste glupi ili idioti. Zatim mnogi profesori čine sve što mogu da vas ismevaju pred celim razredom, kompletno ubijajući vaše samopouzdanje, i kao da to nije dovoljno, ostala deca iz razreda počnu da vam se smeju i zadirkivaju vas.

Ukoliko odlučite da preispitate validnost onoga što učite i time izazovete vaše profesore, oni vas odmah prozovu da ste neko ko remeti mir i rad celog razreda. Drugim rečima, zbog toga što ste postavili pitanje koje nema logike, vi postanete “problem”. Ali da vas pitam nešto: kako možete išta naučiti u životu ukoliko ne pravite greške? Da li zaista mislite da možete živeti život bez pravljenja greški?

Škola nam je prodala priču da smo izašli iz škole uplašeni da išta probamo. Ali kako ćete znati šta radi, šta ne radi, šta može a šta ne može ukoliko ne probate nekoliko stvari? Život ne funkcioniše na način na koji su nas učili u školi! Zar vam nisu tamo rekli da obavezno tražite “siguran posao” i da “ne preduzimate rizike i igrate na sigurno”? Znate šta je najgore? Što ste kupili ove laži iako duboko u sebi znate da ste više od onoga što drugi kažu da ste, ali ste nažalost suviše uplašeni da bilo šta pokušate. Programirani ste da preživljavate!

Treba vam pravi učitelj u životu. Ne lažan. Lažan učitelj je onaj koji ne radi u praksi ono što uči druge. Treba da nađete mentore koji će vas naučiti kako da postavite ciljeve, reprogramirate negativna uverenja, komunicirate na pravi način, razvijate svoj um i telo, postanete bolja osoba itd. Na svu sreću, takvi ljudi su svuda oko nas i samo treba da pogledate oko sebe i čim ih pronađete, pitajte ih za pomoć jer verujte mi, biće i više nego srećni da to urade.

Svet odraslih


Znam da ste već dosta pročitali ali pratite me još malo. Sledeća faza je ona što je zovem “svet odraslih”. Možda uđete u politiku, nauku ili medicinu. Možda vas put odvede u korporativni svet. Možda postanete učitelj ili profesor na fakultetu. Gde god da vas život odvede, šta nosite sa sobom? Nosite sve osnovne programe koje ste skinuli otkada ste rođeni. I kao da sve to nije bilo dovoljno, sad ste u svetu odraslih gde vam razna društva, institucije, mediji i mnogi drugi govore šta jeste, šta nije, šta je realnost, šta nije, šta je normalno a šta nije itd.